Kada od Mionice krenete putem ka banji Vrujci, videćete skretanje sa desne strane. To je put koji vas vodi ka rodnoj kući Vojvode Mišića. Tu se takođe skreće desno za Ravnu goru. Svako ko vam objašnjava reći će vam da kilometar i po od kuće Mišića, treba da skrenete desno kod dve stare lipe, a na jednoj od njih se i nalazi tabla, „Park prirode Ribnica“. U daljini puca pogled; sve same zelene livade, pitoma brdašca i šljivici.
Spuštate se kamenim putem kroz šumu. Samo pravo i lagano dok sa desne strane ne ugledate tablu Gazdinstvo Petrović. Put se tu račva, a vi treba da krenete levo. Porodica Petrović dočekuje me ljubazno i smešta me za veliki kameni sto. Iznad nas je bor, visok skoro 20 m. Razgovaramo, upoznajemo se. Peca Petrović je biolog, naučnik, entuzijasta, pozitivac, dobitnik Premio Slow Food (ova nagrada je često nazivana Nobelovom nagradom za biodiverzitet). Dobitnik dve Oktobarske nagrade, od kojih mu je jednu uručio najbolji gradonačelnik Beograda ikada, čuveni Branko Pešić. Kaže kurtoazno je sve dobitnike pitao po nešto, pa i njega: „Je li Petroviću, a što su bitne te tvoje sove? Pa eto one jedu miševe. Aha, a na šta ćeš da potrošiš novac? Da vratim studentske dugove…“ Smejali su se. Ovaj svetski poznat biolog, stigao je u svojim proučavanjima slepih miševa čak do Panamskog kanala, a interesovanje mu je još u detinjstvu probudila pećina koja se nalazi 800 m niže ka reci i manastiru Ribnica – Ribnička pećina, pored koje je odrastao. Kako sam kaže, seljaci su pričali da se tamo kriju vampiri pa je on rešio to da prouči. Našao je samo neverovatne vrste slepih miševa koje je zaštitio zajedno sa pećinom.
Ribnička pećina se nalazi u klisuri reke Ribnice (selo Paštrić, opština Mionica). Visoka je 12 i široka 25 metara. Predstavlja pravi biser geonasleđa. Karakteristična je po tome što u njoj živi 15 različitih vrsta slepih miševa,na jednom mestu, veoma retkih u Evropi. Zbog lepote i značaja zaštićena je kao prirodni spomenik. (Tekst preuzet od: Ekološki pokret “Okvir života”).
Ekološki pokret “Okvir života” je nevladina organizacija koja je preuzela brigu o Muzeju kamena, koji se nalazi u okviru njihovog domaćinstva. Eksponati koji su izloženi zaista oduzimaju dah, a ima ih preko tristotine. Potiču od srednjeg devona pa do gornje krede, perioda kada su izumrli dinosaurusi. Peca Petrović na neverovatan način objašnjava značaj ovih eksponata, a saznajem i da se u blizini nalazi, Šalitrena pećina koja je zaštićeno prirodno dobro i koju su ljudi naseljavali pre 40.000 godina.
Zatim odlazimo u Kuću domaćeg čaja, za koju je zadužena njegova mlađa ćerka Ivana Petrović, doktorant na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu. Svuda se suše lekovite biljke, koje Ivana pažljivo bere na svom imanju. Prolazimo pored ogromnih ćurki koje se slobodno šetaju dvorištem i odlazimo u prostoriju koja može da ugosti pedesetoro ljudi. Unutra je hladovina kao da je prostor klimatizovan, ali nije. To je samo stari način gradnje, leti je hladovina, a zimi je toplo. Ovde domaćica Petrović služi svojim gostima meze, kako ga zovu, svinja komplet – čvarci, slaninica, kobasice, a sve od svinja rase resavka i moravka, koje su autohtone vrste. U dvorištu je furuna iz koje stižu vruće lepinje, a uz njih obavezni kajmak i sir. Specijalitet kuće je meso ispod sača, a za desert preporučuju šljivani kolač. Slatko, džemovi i čajevi su proizvodi domaćinstva Petrović, potpuno organski, a Peca Petrović jedini u Srbiji ima Premio Slow Food nagradu. Šumadijski čaj, poznatiji kao kuvana rakija, bolje je piti kada ovaj predeo zaveje sneg, iako je tada malo teže probiti se do Petrovića, ali je, sigurna sam, neverovatno romantično. U svakom slučaju, osećaćete se počastvovanim što ste imali priliku da provedete vreme sa ovim divnim ljudima, od kojih možete toliko toga da naučite, a usput se i sjajno zabavite.
